Mi se pčelari znatno razlikujemo od ljudi drugih zanimanja. Posebna smo klasa specijalista koji dobro obavljamo mnoge poslove. Spadamo u sve kategorije, oblike, boje, godine i polove.
Pored pčelarstva, bavimo se i stolarstvom, farbarstvom i pokućanstvom. Takođe, znamo kako se zida, riba, pari vrelom vodom i dimi.
Rođeni smo optimisti. Gledamo unapred na prinose u medu narednih godina, kada se zapletemo u neprilike zbog promašaja u oovj godini.
Pčelari su najsrećniji onda kada sunce sija, biljke cvetaju a pčele pune nastavke medom. Međutim, naše se raspoloženje menja i pada na najniži nivo onda kada je paša u toku a kiše neprestano padaju.
Pčelari su svedoci čudnih zbivanja u prirodi – čuda rađanja – neminovnosti smrti i osećaja da pozadi svih ovih zbivanja postoji jedan savršen poredak.
Pčelari ne pripadaju sindikatima, ne poštuju četrdesetočasovnu nedelju i ne upotrebljavaju tablete za spavanje. Sami se reklamiraju, sami prodaju sopstvenu robu i sami se kritikuju. Ponekad traže pomoć i od svojih konkurenata i zahvalni su za sve što im dođe sa te strane.
Pčelar mora da ima duh pionira, surovost planinara, snagu mazge i volju vola. On zna da stvara i ono što je nemoguće. Svakako u tom pokušaju niko ne može da ga ometa. U stanju je da počne jednu imperiju sa rojem pčela iz jednog trulog panja i to jednom zarđalom ručnom testericom i sa iskrivljenim čekićem, ali možete se slobodno kladiti da on tu neće stati. On uvek teži novim stvarima i traži bolje puteve da dođe do cilja.
Mi, pčelari, smo u suštini hodočasnici. U stanju smo da na rasklimatana kolica natovarimo desetak košnica, da ih povežemo konopcima od trave i da ih uz pomoć električne lampe i molitve preselimo na bolju pašu udaljenu tridesetak kilometara. Brzo posle toga bacimo u zaborav džombaste puteve koje smo u toku noći prevalili, duboke jarke i bodljikave ograde kroz koje smo se verali. Ali nakon desetak dana, kada podignemo poklopne daske na košnicama i ugledamo zabelele ivice okvira i bujan rad pčela, momentalno zastanemo i sa zadovoljnim osmehom na usnama duboko uzdahmeno i pomislimo kako smo jedan mudar poduhvat obavili.
Pčelar ima karakteristično strpljenje kada posmatra matičnjak iz koga mlada matica izlazi ili posmatra košnicu iz koje treba da izađe roj. Pčelar zna i za očajanja, naročito kada prilikom pregleda košnica naiđe na bolesno leglo ili umiruće društvo napadnuto voštanim moljcima.
Mi, pčelari, smo uporni ljudi. Može da nam se dogode znatni gubici od vatre, nevremena, bolesti i neprijatelja pčela, ali se opet brzo snalazimo i mirimo sa stanjem i sa onim što je ostalo počinjemo sve iznova.
Uvek smo ekonomični – pešačimo po nekoliko kilometara sa košnicom na leđima i dimilicom pod rukom da bi skinuli kakav roj sa pčelama uhvaćen na visokoj grani nekog drveta. Ne brinite, mi ćemo roj sigurno skinuti sa grane pa makar na tom poslu proveli više od pola dana ili pola noći.
Pčelar čuva svaku sitnicu – za svaki slučaj, možda će jednog dana trebati – sve od male daščice do zarđalog eksera, odbačene kantice, zarđale žičane mreže, pocepane sargije, pa do odrpanog kombinezona. Mi ne nosimo kratke pantalone, košulje sa kratkim rukavima, niti pantalone bez dubokih džepova. Od standardne nošnje mi imamo samo šešir i pčelarsku kapu, ponekad rukavice, a od pribora pčelarski nož i dimilicu.
Pčelar je najčešće blagorodan čovek. Radije deli svoje dragoceno vreme sa susedom i poklanja kantice meda siromasima ili onima koji to zaslužuju, nego da prodaje med na stotine kilograma onima koji njegovu dobronamernost ne shvataju.
Pčelari treba da su dobri govornici, učitelji, naučnici i snalažljivi ljudui. Treba da su im srca otvorena prema drugima i da rado primaju obaveštenja i pouke, pa da ih posle oni prenose na druge, da predviđaju teškoće i da ih na vreme otklanjaju. Pčelari treba da ublažavaju nerve svojih suseda kada njihove pčele navaljuju na bunare ili pojila. Da objašnjavaju značaj i koristi od pčela, posebno kao oprašivača voća, povrća i poljskih kultura i da objašnjavaju teškoće koje će čovečanstvo doživeti ako nestanu pčele.
Pčelari su sve ono što je pomenuto i još mnogo što šta. Kada se prvi put upoznamo sa pčelama i dobijemo nekoliko uboda od njih i pribavimo dve – tri košnice mi se možemo nazvati početnicima. Ali kada pribavimo veći broj košnica i provedemo više meseci ili godina radeći sa pčelama, kada često podižemo i nosimo košnice, savijamo se i studiramo, kada se naučimo da primamo udarce i razočarenja bez roptanja i kada pored svega toga smatramo da smo ipak imali neku korist ili radost i zadovoljstvo od pčela i da se ponosimo našom profesijom – tek onda smo pčelari.
Sa engleskog: Dušan Simonović (“Pčelar” 11-12/1970)